Већ десет година траје мук. Десет година – ни гласа, ни речи, ни једног јавног питања о споменику Јусуфу Челићу у Гусињу. Ни гласа о стиховима химне Секуле Дрљевића, ратног злочинца и сарадника окупатора. Ни гласа ни о величању Крста Зрнова Поповића, чије име и лик данас неки поносно носе, без икаквог осећаја према историјској истини и болу који то изазива. То је, изгледа, за неке сасвим нормално. То им је потаман. Да стоји, да се пева, да буде део јавног простора.
10. 08. 2025. у 07:55
Faruk Foondun
31.08.2020. 13:21
Zaista Bog je najveci.Cestitam.Samo napred.
E SAD HAPSITE ONE KOJI SU VAS NA SILU ISTERALI
31.08.2020. 15:27
HAPSITE SILEDZIJE I NJIHOVE PRIVATNE SERIFE, ponasali su se ko na divljem zapadu, jest da ih je divlji zapad i stvorijo, ali nije bilo u redu da se divljacki ponasaju.