Црна Гора

ДАН КАДА СУ ТУЂЕ ЗАСТАВЕ ПОБЕДИЛЕ БРАЋУ: Референдум у Црној Гори из преспективе тада осмогодишњег Милоша Рмуша из НВУ Баштиник

Милутин СЕКУЛОВИЋ

20. 05. 2026. у 07:00

ИМА неких слика које се, иако настале у осмој години живота, не бришу временом, већ се оне само јаче и дубље урезују, као орнаменти на мраморном камену старе немањићке задужбине. Те 2006. године, ја нисам разумео ту високу политику, нити проценте ''сиве зоне'', а још мање разумео те геополитичке игре великих сила. Али сам зато добро разумео сузу.

ДАН КАДА СУ ТУЂЕ ЗАСТАВЕ ПОБЕДИЛЕ БРАЋУ: Референдум у Црној Гори из преспективе тада осмогодишњег Милоша Рмуша из НВУ Баштиник

Овако о дану референдума о независности Црне Горе, након 20 година збори Беранац Милош Рмуш, председник НВУ ''Баштиник'', сећајући се атмосфере у свом дому, која је била идентична оној у бројним домовима широм Црне Горе, тада чланице државе са називом Србија и Црна Гора.

- Гледао сам своје родитеље. Оца, чије је ћутање те ноћи било теже од Ловћена, и мајку, чије су сузе падале тихо, као молитва за нешто што се неповратно губи. У њиховим очима нисам видео само политички пораз српског народа којем припадамо, видио сам дубоку духовну рану. Видео сам како се у једној ноћи, оловком и сумњивим списковима, покушава пресећи нераскидива нит која је вековима везивала исту крв, исту веру и исту историју.

ЗАВЕТ

- Сузе и туга народа Стефана Немање, Светога Саве, Његоша, Лазара ,Обилића, те 2006. нису биле никакав израз немоћи. Оне су завет. Да ћемо памтити ко смо, чији смо и да се српско јединство које је Господом благословено не може поништити ниједним покраденим референдумом. Јер, док год постоји и један од нас који се сећа те мајске вечери са болом, али и поносом – они нису победили, каже млади Беранац.

- Док је у кући владала тишина болнија од крика, кроз прозор су допирали звуци туђег славља. И данас, када зажмурим, видим те заставе које нису биле наше, како се вијоре у знак победе над сопственом браћом. Видео сам еуфорију оних којима ова земља никада није била колевка на начин на који је нама, и који су, вођени туђим интересима и обећањима оних што су државу претворили у сопствени феуд, одлучивали о нашој судбини - каже Милош.

Тада је научио шта значи реч - неправда.

- Како је могуће да неко из далеке дијаспоре, неко ко ове врлети не осећа својим, има већу тежину гласа од домаћина који овде вековима пали славску свећу? Како је могуће да се један васколики српски и светосавски народ, раздваја вештачком линијом коју су исцртали људи сумњивих моралних начела, обичне криминалне булументе заклоњене иза плашта државности - пита се тада осмогодишњи дечак, данас човек који разуме да се границе могу повући на папиру, али не и у души.

Како воли да каже, сваки метар ове земље и даље одише истим духом.

- Нас су раздвојили присилом, махинацијама и страхом, покушавајући да нам усаде заборав као једину меру опстанка српског народа. Али, за народ који почива на косовском и светосавном завету, порази су само искушења, а Господ Бог нам је пут и истина, каже Милош, који се као и многи његови Беранци, и не смао они, осећа победником над силама зла, које су за почетак желели да подигну непремостиве зидове међу браћом, потом за род најрођенији прогласе ткачитење браће своје на распоетом Космету, а на крају им отму и цркву.