STRAHOTE I UŽASI RUSIJE: "Pismo grofici....oj" iz 1845.

Na vaše dugo pismo, pisano u velikom strahu, sa molbom da ga odmah po čitanju uništim i da na njega odgovorim samo preko pouzdanog čoveka a nikako preko pošte, ne samo što ne odgovaram u poverenju već, kao što vidite, u štampanoj knjizi, koju će možda pročitati pola pismene Rusije.

Foto: AP

Na to me je podstaklo to što će moje pismo možda poslužiti kao odgovor i drugima, koje, kao i vas, uzbuđuju te iste strahote. Ono što mi tajno iznosite, samo je jedan deo svega; a kada bih vam ispričao ono što ja znam (ja bez svake sumnje ne znam sve), tada bi vam se zaista sve pomešalo u glavi i sami biste porazmislili kako da iz Rusije pobegnete. Ali pitanje je kuda pobeći. Evropi je još teže nego Rusiji. Razlika je samo u tome što to tamo još niko sasvim ne sagledava: svi, ne izuzimajući ni državnike, zasada žive na površinskim saznanjima, odnosno u onom začaranom krugu podataka koje su nagomilali časopisi u vidu preuranjenih zaključaka i brzopletih izjava, datih kroz lažne prizme raznih partija, a nikako u onakvom svetlu kakve one jesu. Pričekajte, uskoro će se odozdo podići takvi povici upravo u tim, naizgled odlično uređenim državama, čijim se spoljnim bleskom toliko oduševljavamo i od kojih nastojimo sve da primimo i da za sebe prilagodimo, da će se zavrteti u glavi tim najpoznatijim državnicima, kojima ste se tako divili u palatama i dvoranama. U Evropi se sada svuda kuvaju takvi nemiri da nikakva ljudska sredstva neće biti od pomoći kada se oni pred nama ukažu, pa će one strahote, koje vi sada u Rusiji vidite prema njima biti ništavne. U Rusiji još ima svetlosti, još ima puteva i staza za spas, i hvala bogu što su ove strahote nastale danas, a ne kasnije. Vaše reči: "Svi padaju duhom u očekivanju nečeg neizbežnog", kao i reči "Svako misli samo na spasenje ličnog dobra, na očuvanje lične koristi, kao što posle bitke na bojnom polju svako misli kako da sačuva život: sauve qui peut potpuno su ispravne; danas je upravo tako; tako mora da bude: tako je bog naredio. Svako sada mora da misli na sebe i samo na svoje lično spasenje. Došlo je, međutim, do druge vrste spasavanja. Ne da se brodom beži iz svoje zemlje da bi se spasao ništavni zemaljski imetak, već da za spas svoje duše, ne napuštajući državu, svako od nas mora da spase sebe samoga u samom njenom srcu. Na brodu svoje dužnosti i službe svako od nas sada mora da se spase iz vrtloga, gledajući u nebeskog krmaroša. Čak i onaj ko nije u službi danas mora da stupi u nju i da se prihvati svoje dužnosti, kao što se davljenik hvata za slamku; bez toga nikome nema spasa. Danas svako od nas mora da radi ne kao što bi radio u nekadašnjoj Rusiji, već u drugoj nebeskoj državi, na čijem je čelu sam Hristos; i zato, bilo da je reč o odnosima prema vlasti koja je iznad nas, prema ljudima koji su nam jednaki i koji su među nama, kao i prema onima koji su niži i nama podređeni, sve se mora usklađivati onako kako je naredio sam Hristos. Ne treba obraćati pažnju na bilo kakve udarce, nanete našem častoljublju - treba imati na umu da je zbog Hrista primljena dužnost i da zato mora da bude ispunjena upravo onako kako je on naredio. Samo i jedino uz pomoć toga može se danas svako od nas spasti. Loše se piše onome ko to već sada nema na umu. Um će mu se pomutiti. Pomračiće mu se svest i neće naći mesta gde da pobegne od tih strahota. Setite se Egipatske tame koju je tako snažno opisao car Solomon, kada je Gospod želeći da jedne kazni, poslao na njih nepoznate, neobjašnjive strahote, i kada ih je mrkla noć iznenada obuhvatila usred bela dana; sa svih strana obrušile su se na njih strašne spodobe; oronule nemani tužnih lica u njihovim očima postajale su moćne; sve ih je bez gvozdenih lanaca okovao strah i lišio svega; nestala su sva njihova osećanja, sve nade, sva snaga, a ostao je samo strah. Dogodilo se to samo s onima koje je Gospod kaznio. U isto vreme drugi nisu videli nikakve užase; za njih je bio dan i svetlost.

Pazite, dakle, da se i sa vama ne dogodi nešto slično. Bolje molite boga da vas pouči kako da delate na svom sopstvenom mestu i da na njemu sve izvršavate prema Hristovom zakonu. Danas je situacija veoma ozbiljna. Dobro bi bilo da pre nego što nas iznenade ovi nemiri, svako od nas zaviri u svoju sopstvenu dušu. I vi to učinite. Bog zna, možda ćete tamo videti onaj isti nemir zbog koga druge osuđujete; možda i tamo vlada razbuktali neobuzdani gnev, koji je svakog trenutka spreman da zagospodari vašom dušom na radost Hristovog neprijatelja; možda se i tamo nastanila malodušna spremnost da se na svakom koraku zapadne u tugu - ta žalosna kćer bezbožništva; možda se tamo još krije sujetna želja da se leti za onim što blješti i što uživa društvenu popularnost; možda i tamo ima nadmenosti zbog najboljih osobina vlastite duše, nadmenosti koja je u stanju da uništi sve što je u nama dobro. Bog zna šta se krije u našoj duši. Bolje je nekoliko puta više uzbuditi se zbog onog što je u nama samima, nego zbog onog što je izvan ili oko nas. Što se tiče strahota i užasa u Rusiji, oni nisu nekorisni i u njima su mnogi stekli takvo vaspitanje kakvo ne daje nijedna škola. Sama složenost okolnosti, koja je umu omogućila nove izvitoperenosti, kod mnogih je probudila uspavane sposobnosti - dok se na jednom kraju Rusije još igraju polka i preferans, na raznim poljima rada neprimetno se formiraju pravi mudraci življenja. Proći će desetak godina pa ćete videti da će Evropa doći kod nas ne po kudelju i loj, već po mudrost koja se više ne prodaje na svetskim pijacama. Mogao bih vam navesti mnogo onih koji će jednom činiti lepotu ruske zemlje i doneti joj večito dobro; na čast vašem polu, moram da kažem da tu ima mnogo više žena. Moje sećanje čuva čitavu bisernu nisku takvih žena. Sve su me one, počev od vaših kćeri, tako živo podsetile da je srodstvo po duši iznad svakog krvnog srodstva (daj bože da najbolja sestra s takvom spremnošću ispunjava molbe svog brata, kao što su one ispunjavale najsitnije želje moje duše) - počev od njih, preko onih o kojima teško da ste i čuli, pa do onih za koje možda nikada nećete ni čuti, iako su savršenije od svih koje znate. Nijedna od njih nije drugoj slična, i svaka je sama za sebe osobena. Samo je Rusija mogla da stvori takvu raznolikost priroda. I one su mogle da se stvore samo u današnjim teškim okolnostima sveopšte slabosti i pokvarenosti, svekolike društvene praznine. Sve je, međutim, nadmašila jedna, koju nisam video i o kojoj je do mene doprla samo nejasna priča. Nisam ni mislio da je na zemlji moglo da postoji slično savršenstvo, koje će moći da izvrši tako pametno i plemenito delo, i to upravo tako kako je ona umela; da će moći da uradi tako, da od sebe odagna sumnju da je u njemu sama učestvovala i da ceo podvig pripiše drugima, tako da su ovi i sami počeli da se hvale njenim delom. Da će tako pametno unapred smisliti kako da pobegne od popularnosti, onda kada delo samo za sebe počne da govori i kada mora da je otkrije! To postići i ostati anoniman! Ne, sličnu mudrost još nisam sreo ni kod jednog od nas, muškaraca. I u tom trenutku meni su se učinili bledi svi ženski ideali koje su stvorili pesnici: oni su pred tom istinom isto što je buncanje mašte pred potpunim razumom. U tom trenutku su mi se učinile bednim sve one žene koje jure za blistavom popularnošću! I gde se to zbilo? U zabitoj palanci Rusije, u vreme kada je čoveku sve teže da se oslobodi, kada je svačiji položaj složen i kada su otpočele strahote i užasi Rusije, kojih se bojite.

("Pismo grofici....oj" iz 1845, knjiga "Iz prepiske s prijateljima", izdavač "Gradac K", prevod Milana Radić Dugonjić)

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije