2-3sekular2 OVA IDE OBAVEZNO

SEĆANJA: Dragoslav Šekularac Šeki

MAGIJA JE VEČNA

Ima ljudi koji ostave dubok trag u vremenu u kome su živeli. Takav je i Dragoslav Šekularac Šeki. Maestro, virtuoz fudbala i života. Nestvaran i neponovljiv, neuhvatljiv i neopisiv, nadasve vickast i šarmantan.

Dragoslav Šekularac je bio fenomen, kao igrač imao je svoje fanove, za njega su navijali čitavi gradovi, bio je popularniji od mnogih klubova, njega su obožavali, divili mu se do idolopoklonstva. Sećam se kada sam šezdesetih godina pitao oca Dušana za koga navija, odgovorio mi je “Za Šekija, posle za OFK, pa Zvezdu“. I mnogi drugi su tada navijali za Šekija, pa za…

Najveći dribler koji se pojavio na ovim prostorima, za mnoge i najbolji igrač, bio je svestan svojih vrednosti još kao omladinac, pa je sve šokirao kada je strogom treneru Miši Paviću rekao: “Znate li koja su najbolja tri fudbalera Evrope. Stenli Metjus, Ferenc Puškaš i Dragoslav Šekularac“.

Otišao je i dalje, ali ne rečima, delima. Na svetskom prvenstvu u Čileu 1962. godine zasenio je sve zvezde planete, proglašen je za najboljeg igrača, a njegovu igru u polufinalu francuski L-Ekip je ocenio sa 11 (jedanaest)! Ostaje nam samo da maštamo šta je to mag radio i kako u Čileu da mu Francuzi daju ono što nikada do tada nikome nisu dali.

IGRAČ ZA SVA VREMENA

Bio je igrač za sva vremena, a šarmer svakog dana. Istoričari fudbala ističu da bi danas bio u rangu jednog Mesija, Ronalda. Oko njega je uvek bilo veselo, puno šale, vica, doskočica. Plenio je duhovitošću, vicem, driblao je na terenu, ali i van njega. Pre nekoliko godina zatražio mi je telefon Milutina Šoškića, koga je izuzetno poštovao i voleo, a kada sam mu izdiktirao u trenutku je primetio:“ Znaš zašto je ovoliko petica, pa zato što je broj lak za pamćenje, golman je to“.

U derbiju u Splitu protiv Hajduka, gde je Zvezda najčešće gubila, desilo se da crveno-beli pobede i to bez povređenog legendarnog kapitena Rajka Mitića. Odmah posle utakmice Šeki je otrčao do kapitena i krenuo da ga pecka: „Rajko, pa zar ste od ovih do sada gubili“. I ceo život tako, dribling za driblingom, šala za šalom. Zato su Šekija i voleli više od drugih asova. Zato su želeli da budu sa njim u društvu. Jer, život im je prolazio u veselju.

Prvu premiju koju je zaradio u Zvezdi, tadašnji menadžer kluba, čuveni dr Obradović, odneo je njegovom ocu koji ga je terao da ide u školu i tukao zbog fudbala. Šeki se jako naljutio i ljudima u klubu rekao: “Dobro, neka Vam onda igra moj otac“. Do bojkota nije došlo, premiju je dobio. Takav je bio Šeki, jasan i glasan, principijelan sa poštenim shvatanjima života.

Pravdu je stalno isterivao, ali je znao da ceni i poštuje one koje su ga zadužili, koje je voleo. Njih nije zaboravljao. Tako prvi televizor nije kupio porodici, sebi već čika Mitketu, čoveku koji ga je odveo u Zvezdu. Kada su se novinari čudili samo je kratko odgovorio: “On je zaslužio takav poklon“. Ove reči opet govore o veličini čoveka koga su samo oni koji ga nisu znali smatrali egoistom.

Koliko je Šeki bio popularan i važan, ne samo za ljude koji su ga voleli i mnogobrojne navijače već i za opšte stanje nacije, svedoči i činjenica da ga svojevremeno, vlast nije pustila da ode u Juventus za velike pare. Obrazloženje je bilo da mora da ostane i u teškim trenucima za zemlju zabavlja narod. Sve ovo govori o moći jednoga čoveka koju je država koristila, manipulisala sa njom da bi sebi pribavila korist.

VANZEMALJAC NA TERENU

Proglašen na SP u Čileu za najboljeg na svetu, ali je o tome retko pričao, češće je pominjao druge. Na pitanje ko je naš najbolji igrač svih vremena odgovarao je: “Vukas na koga me danas podseća Mesi i Bobek. Bili su po kvalitetu bolji od mene i Džaje, to moramo da priznamo“.

Nikada neću da zaboravim vreme kada sam kao klinac sa ocem išao na Karaburmu da bih gledao Šekija, tada na zalasku karijere, u dresu OFK Beograda. Stadion je bio krcat, ispunjen do poslednjeg mesta, svi su stajali, stiskali se, a zbog nezapamćenog interesovanja policajci na konjima su održavali red. Sve ovo ističem da bi u sledećim rečenicama mnogi otkrili kakav je ustvari Dragoslav Šekularac. Zamislite, o događaju koji je Beograd godinama pamtio, o fudbalskoj groznici na Karaburmi, Šeki je u knjizi o njemu, sve skromno zabeležio samo u kontekstu sećanja i opisivanja veličine i vrednosti Miloša Milutinovića, bivšeg igrača Partizana, najljućeg rivala njegove Zvezde: „Bio je veliki igrač. Na kraju karijere putevi su nam se ukrstili u OFK Beogradu. Odigrali smo jednu sezonu za svoju dušu i dušu pravih fudbalskih gurmana“. Tako je pričao Šeki, skromno, preskromno. A to vreme ostaće upamćeno po nečemu što je danas sasvim nemoguće – samo zbog Šekija na utakmice su dolazili navijači svih klubova. Zbog duha, šarma, vica, driblinga. Zbog lepote igre i majstorstva umetnika u kopačkama, o čijim potezima se pričalo danima, mesecima, godinama. Dolazili su navijači iz svih krajeva zemlje, čak i peške prelazili desetine kilometara samo da bi na delu videli – virtuoza.

Reči suigrača, Dušana Maravića možda i najbolje odslikavaju Dragoslava Šekularca:

– Bio je vanzemaljski igrač. Svi smo njime bili opčinjeni, jednostavno nismo verovali da neko na terenu može da uradi to što je Šeki radio. U Zvezdi je ostavio neizbrisiv trag. Bio je neponovljiva figura srpskog i jugoslovenskog fudbala. Strani novinari su mu dali nadimak „Beli Pele“. Šeki je bio simbol jednog vremena i fudbaler čije će se ime uvek izgovarati sa poštovanjem“.

LEGENDA ZA ŽIVOTA

Priča o Šekiju ne može da prođe bez nečega što odslikava njegovu životnu filozofiju:

– Posebna inspiracija i uvek najdraže utakmice bile su mi one sa Partizanom. Kao igrač ostvario sam 8 pobeda, 3 nerešena rezultatata i 3 poraza. Kao trener zaređao sam pet trijumfa. U broju osvojenih trofeja i pobeda daleko smo ispred Partizana. Voleo bih da tako ostane bar dok sam ja živ, jer me je taj uspešan bilans uvek ispunjavao posebnom, neopisivom radošću. Dobro je i da ta tradicija živi, jer ona uvek unapređivala naš fudbal – pričao je Šeki.

Veliki ljudi, kažu, svesni su prolaznosti života. O tome je, opet, na svoj virtuozan način, pričao Šeki:

– Sada živim u zaustavnom vremenu, čekam poslednji zvižduk života – govorio je uz smeh pre par godina. Pred kraj 2017. sam ga pozvao i rekao da ću doći da snimimo intervju i molio ga da namesti zube.

– Ma neću džabe pare da bacam. Rekao mi je vrač u Kolumbiji da ću da umrem u januaru 2018. Prethodno mi je sve pogodio iako nisam verovao: i da ću da napustim Kolumbiju u kojoj mi je bilo fenomenalno i da nikada neću da budem bogat, iako su me mnogi klubovi tražili i… Sada čekam da mi ovaj odozgo svira kraj.

Neponovljivi dribler je predriblao i Vrača. Njegovo zaustavno vreme je odavno stalo. On ga je zaustavio svojim igrama, driblinzima, potezima. Za života je, kao retko ko, otišao u legendu. Taj „poslednji zvižduk“, samo njega ,nije mogao da predribla.

Sa legendom fudbala i života , vanzemaljcem u kopačkama, velikim šarmerom van terena, proveo sam godine i decenije u nezaboravnom druženju. Za sve te trenutke nezaborava hvala ti Šeki.

Miša Stojanović

Оставите одговор