Dragiša Kovačević, osnivač SOS kanala, imao je privilegiju da gleda Šekularca kao igrača, kasnije i da ga upozna i druži se sa njim više decenija. Opraštajući se od prijatelja i jednog od najvećih majstora najpopularnije igre, podsetio je na njegovu veličinu i jedinstven karakter.

“ Ovo je tužan dan za sve Srbe, za sve zvezdaše, za sve one koji vole fudbal, za porodicu i prijatelje Dragoslava Šekularca. Stalo je srce našeg Šekija, a od danas on će biti sa zvezdama na nebu, gde mu je i mesto.

Imao sam sreću da ga gledam kao igrača, a decenijama smo se družili. O njemu su ispričane stotine anegdota, napisano je hiljade stranica, bio je istinska zvezda. Igrao je i hokej, kockao se, glumio na filmu, tukao sudije, zaljubljivao se, svađao se, mirio, kritikovao i beskrajno voleo Zvezdu.

Ja sam ga, kao i Vladica Popović, iz milošte zvao Puškaš. Njemu se to dopadalo. Šeki je bio dobričina, ali svojeglav i prgav. Smatrao je da je fudbalu i Zvezdi dao mnogo više nego što je dobio. Posebno mu je smetalo što ga Delije nisu dovoljno poštovale.

Dok je veka i sveta prepričavaće se događaji u kojima je Šeki bio akter. Pričalo se da je Tito rekao „ne može Šekularac da ide u Italiju, potreban je ovde da zabavlja radničku klasu“.

Večno će živeti legenda da je novčanicama brisao cipele, da je autom jurio Mileta Kosa da ga pregazi, da je nokautirao sudiju Tubasa u Nišu, da su navijači Slobode u Tuzli skandirali „dajte loptu Šekiju“, da je jedan igrač Veleža izneviran jurio Šekija na atletskoj stazi sa namerom da ga povredi, pa je prilikom faula sam sebi slomio nogu…

Po mnogo čemu Šeki je bio poseban. Uvek je tri-četiri dana pred večiti derbi odlazio u salu stadiona JNA i sa igračima Partizana igrao mali fudbal. Najbolji drugar bio mu je Zoran Miladinović. Pred jedan derbi oni se dogovore da ispred zapadne tribine nekoliko puta jedan drugome dodaju loptu, a onda jedan od njih da je šutne u aut. I to se i desilo, ali umesto u aut Šeki je gurnuo loptu Miladinoviću kroz noge.

I mogao bih tako da nabrojim još na desetine Šekijevih nestašluka. Sećam se reči njegove pokojne majke Donke: „Bucko (tako ga je zvala) nikada neće odrasti, dok je živ biće dete“. Danas se opraštam od Šekija, ali ću čuvati trajno uspomenu na njega…

Puškaš, laka ti zemlja… Tu ti je mesto, na nebu, među zvezdama…“

Dragiša Kovačević