КАД СВЕТ УЂЕ У СТАМПЕДО И ЛУДИЛО, ТЕШКО РАСПОЗНАЈЕ ПАМЕТНУ РЕЧ: Интервју - Никита Миливојевић, редитељ

РЕДИТЕЉ Никита Миливојевић одавно се одомаћио у Грчкој: до сада је поставио двадесетак, углавном класичних наслова (Чехов, Достојевски, Стриндберг, Брехт, Ибзен, Молијер, Аристофан) у националним театрима Атине, Солуна и Кипра, али и на сценама приватних театара. У једном од њих, Театру Акропол у срцу Атине, од децембра прошле године игра се "Андерграунд". За само четири месеца имао је 120 извођења пред пуним гледалиштем, а због великог успеха наставиће свој позоришни живот и од јесени. Зашто се први пут одлучио за домаћег писца и наслов?

фото П.Митић

- У Грчкој је велики одјек и популарност имао истоимени филм, знају га и млађе генерације. Музика Бреговића је нешто као опште место, сви је препознају. Већ сам наслов побудио је велико интересовање - каже у разговору, за "Новости", Никита Миливојевић. - Имао сам разговор са Кустурицом, неколико сусрета са Душком Ковачевићем и, наравно, врло сам им захвалан на поверењу што уопште користим тај наслов и неке сцене из филма. Узео сам елементе из сва три дела (драме "Пролеће у јануару", романа "Била једном једна земља" и филма), направио неку врсту монтаже, стварујући властиту целину. Трудио сам се да задржим суштину: метафору о привиду стварности, великој илузији у којој људи живе, раде, троше се, рађају, умиру - не знајући да су све време у привиду стварности.

Имали сте и личне разлоге за ову представу?

- У овом случају је лични мотив, поред оног идејног, чињеница да сам већ дуго измакнут из своје земље и простора. Зато, с временом на време, имам потребу да кроз представе правим дијалог са домовином. Тиме сам се бавио и у "Травничкој хроници", пре тога у Делфима поставио сам представу "Моја домовина, седам снова"... Постоји једна унутрашња линија коју пратим и зовем "разговори с мојом домовином". Готово је невероватно колико се ствари код нас споро мењају и стално понављају, као да смо у некој временској капсули. Свака генерација понавља исту причу. Када се одмакнете одавде, стичете другачији утисак.

Какав?

- Некад се не усуђујем да коментаришем ствари, будући да нисам превише упознат с њима. Али, када сам прошли пут допутовао у Србију и погледао "Утисак недеље", ухватио сам себе да не знам да ли је то емисија из 2012, 2015, 2022... То је страшно збуњујуће осећање, понекад духовито и иронично, одговара апсурду који као свој доживљај преносим и у представама. Десило ми се пре пар година да сам отишао на Келемегдан и видео да нема "Победника"! Био је у реконструкцији, али то нисам знао и све је постало надреално. Понекад је то забавно, некад врло непријатно. Сећам се кад сам у Шапцу пре доста година радио "Ђаволијаду" по новели Булгакова, у којој главног јунака слуђују и збуњују разним стварима. Мислим да је то права реч, чини ми се да "ђаволијада" и даље траје.

фото театро Акропол

Да ли је и код вас, као код јунака "Андерграунда", исти оквир у представи - уверење да рат и даље траје?

- То је суштина приче, ти нивои постоје и у представи: манипулација ових горе онима доле, нешто је без чега прича не би могла да постоји. Невероватна је и трагична наивност јунака да верују у спаситеље, некога ко ће им нешто променити. Кад сам разговарао са грчким глумцима, њихово основно питање било је зашто не крену да провере да ли је рат готов? Све је као у оном чувеном експерименту са жабом. Загревате воду, она се протресе и увек прилагођава већој температури, не препознавајући последњи тренутак да искочи. Тако буде и скувана.

Прилагодљивост у колективном и у индивидуалном животу може да буде предност, али и кобна грешка. Шта је то што нас менталитетски и историјски разликује од других?

- Увек постављамо иста питања без одговора. Покушавам да будем опрезен кад нешто овде критикујем, о томе нигде у белом свету не говорим и мислим да не треба радити. То је нека етичка вертикала с којом човек треба да буде начисто. Ипак, како је могуће да смо успели да окренемо свет против нас, који такође није бајно место - пуно лицемерја, трговине и интереса. Радио сам "Плуто" у Епидаурусу: једна од основних подела света, још од Аристофана, је подела на богате и сиромашне. Плуто који је бог новца, очигледно слеп, увек даје и намиче онима који већ имају, уместо онима који немају ништа. Кроз духовиту и ироничну метафору схватамо да свет тако функционише и да је Плуто најмоћнији бог планете. Где је новац, ту је моћ.

Како се односити према тој чињеници у малој, сиромашној земљи на неуралгичном поднебљу?

- О томе се и ради. Нити имамо моћ, нити новац. Невоља је што се понекад правимо да имамо много већу моћ, да смо важнији него што јесмо. Није тако, и никад није било. У време Тита наша илузија је била другачија. И то памтимо. "Андреграунд" је, између осталог, и о томе. Компликована је наша историја. Прво сам Грцима морао да објасним многе нијансе Другог светског рата. Док су гледали филм многе ствари нису разумели, као оно кад Немци улазе у Загреб, у Словенију. Требало им је објаснити о чему се ту ради, у чему је разлика у односу на Београд.

фото театро Акропол

Шта је Грцима било најтеже да схвате?

- Вероватно тај део историје, али они су врло дисциплиновани. Невероватно какве су књиге налазили о Титу и Југославији, желећи да се информишу и да ништа не остане нејасно. Упућивао сам их на улоге у филму Мирјане Јоковић, Микија, Лазе. И ту врсту лудости, апсурда, љубави, страсти, лажи, истине, комедије, трагедије, драме. Нема чега нема. Све је ту. То што они играју, типично је наше. Грци су много рационалнији, ни хумор нам није исти, а нијансе су веома важне. Често сам морао да говорим како неке ствари потичу из специфично нашег хумора и патоса. Да то није само ефекат већ стварни живот.

Другима то може да делује крајње ирационално?

- Потпуно! Недавно ми је моја будућа главна глумица испричала дивну причу како је била у Швајцарској на концерту "Џипси кингса". Каже како јој је било смешно и невероватно да док је група лудовала на сцени, људи су седели мирно и помало цупкали у месту. Гледала је око себе, сви су били мирни и пристојни као на концерту озбиљне музике.

Али, кад тај одмерени и софистицирани свет дође овде, брзо се уклопи?

- Већини мало треба да отворе филтере, ослободе страсти. Систем или култура "пакује" их у нешто друго, другачија су правила. Кућни ред. Када сам у Шведској обнављао радну дозволу био сам фасциниран опхођењем службеника на петнаестак шалтера. Око мене су били емигранти са децом, неке несрећне породице. Са каквим стрпљењем и осмехом су се опходили према тим престрашеним људима... Први контакт је био толико позитиван. Успостављен је ниво у систему, направљена правила и кодекс понашања.

Ипак, чини се да је свуда данас најугроженије људско достојанство?

- Има једна дивна реченица у "Злочину и казни" када стари, пијани и несрећни Мармеладов којег је живот прегазио, каже Раскољникову: "Господине мој, али не сме се вређати човек". Ако некако то препознамо као малу истину, другачије се крећемо кроз живот. Кад говоримо о руској литератури, имам недавно искуство из Прага. Гледао сам представу "Васкрсење". Као и обично, коментарисали смо после извођења и једна од гошћи била је револтирана зашто данас играмо Толстоја, изједначавајући га са Русијом и Путином. То је до те мере глупо да човек не може да верује. Хтео сам да се умешам у разговор, али будући да сам из Србије и још Никита, помислио сам да ће све отићи у политику. И онда је један Шкот рекао све што сам хтео да кажем... Искључивост да је свет само црн или само бео, глупост је од које људи не могу да се ослободе. Очигледно не знају да је због тог романа Толстој екскомунициран из Цркве. Ако је неко дело на страни људске савести, то је "Васкрсење". Они о томе ништа не знају и мисле да су јако модерни кад су дрски, гласни и безобразни да кажу "Толстој је срање, шта ви сада нама причате неку причу кад имамо много важније приче". А све истине су тамо, у класици и Толстоју. Питање је само да ли ко може да то види и разуме. Кад свет уђе у неки стампедо и лудило, тешко распознаје паметну реч.

Не потпадате под трендове и теме које добро пролазе?

- Сматрам да је свака мода само тренутна, врло пролазна фаза. У њој се понекад можда закачи суштина, али врло ретко. Суштина је нешто друго. Позоришне моде су као и све друге, а позориште није хиподром - не можемо трчати трку са својом стварношћу. Нешто већ сутра није актуелно, увек треба да тражимо нешто много слојевитије и дубље. Верујем да је "Травничка хроника" наша Библија. У њој је више истине него у било којој моди. Често се нешто што је банално и глупо "прозива" модерним, моћним, савременим. Чини ми се да људи да би имали своје мишљење морају да чују туђе. То је недостатак укуса. Образовање и естетска култура две су веома различите ствари. Данас су на интернету све информације овог света, али естетска култура је нешто што се развија цео живот и укупност је свега.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације